Иако Мароко има претежно муслиманско становништво, Ујгури не добијају подршку у Кини. Да бисмо се позабавили овим проблемом, изградили смо споменик, који је привукао пажњу арапске штампе тек након што су израелске новине објавиле о његовој сличности са берлинским Спомеником жртвама Холокауста. Би-Би-Си на арапском је извештавао о пројекту, што је изазвало међународни медијски бум који је померио фокус са Ујгура на израелско-палестински сукоб. Уметничко дело је успешно!
Историја холокауста у Мароку на Википедији никада није поменула логоре за принудни рад у пустињи где су Јевреји умирали. Наш споменик је уништило мароканско Министарство унутрашњих послова након годину дана изградње. Овим чином смо унели питање принудног рада и у мароканску историју на Википедији, како бисмо се борили против историјског ревизионизма и антисемитизма. Ово се догодило иако је првобитно замишљено као уметничка инсталација како би се скренула пажња на кршења људских права која је Кина починила над Ујгурима.
Бумеранг уметности је још једном кренуо креативним луком како би се борио против антимуслиманског расизма и поменуо заборављене присилне раднике на Википедији.
Нажалост, Мароко нема такве облике перформанса. Тим
На нашем мароканском локалитету, на којем се налази реплика куле Ортанк из филма „Господар прстенова“, мароканске власти нам отежавају живот. Конфискована је народна кухиња за 500 људи, којом је управљала Немачка савезна агенција за техничку помоћ (THW), гроб немачког хуманитарног радника је уништен булдожерима, а пекара за развојну помоћ, од које је локално становништво директно имало користи, сравњена је са земљом.
D
Отворено писмо краљу Мухамеду VI из Марока.
Ваше Височанство Мухамеде VI, уметност није злочин. Наша немачка организација за људска права и промоцију уметности и културе мора хитно да вам се жали на озбиљна кршења људских права у Мароку. Све је почело са мобилном народном кухињом за Африку, коју су ваши цариници конфисковали у Танжеру у мају 2018. године јер смо оптужени да смо намеравали да комерцијално продајемо супу у Маракешу. Већ годину дана видимо људе како једу из канти за смеће, а наша народна кухиња би сигурно помогла многим људима да се довољно хране. Зашто ваши званичници руше башту наших уметника? Ваше власти нису одговориле на наш захтев за изградњу у септембру 2018. Сваког дана смо покушавали да контактирамо вашу администрацију путем свих доступних канала у земљи, од парламента до ваших мароканских амбасада, али безуспешно. Никада нисте одговорили. У децембру 2018. године, наш развојни радник PixelHELPER-а, Томбија Браиде, преминуо је од срчаног удара након што је био изузетно узнемирен понашањем власти. Наравно, сахрањен је без ичијег присуства као облик сећања, а кривица је сваљена на мароканског погребника. У његов спомен смо направили сунчани сат, који су уништили њихови булдожери. Уложили смо 100.000 евра у Мароко у року од годину дана. Водили смо пекару конзервираног хлеба како бисмо осигурали стабилност хране у Африци и свакодневно смо обезбеђивали нашем селу бесплатан хлеб. Ваша жандармерија води наше посетиоце на станицу, тврдећи да им је забрањено да нас посећују. Испитивање са оптужбама да је наш гост издајник и масон је неприхватљиво. Након тога, наш посетилац је ошамарен. Новинарима је полиција више пута одбијала приступ нашој имовини. Иако поседујемо сва потребна документа за добијање инвеститорске визе у вашој земљи, укључујући и трогодишњи закуп са опцијом куповине, ваша полиција жели да нас депортује. Захтевамо надокнаду за уништење и реконструкцију пекаре конзервираног хлеба. Штавише, требало би да обавестите своје локалне полицајце да уметници нису терористи. Јер се тако према нама поступа. Мкадем, десна рука Каида, физички прети нашем особљу јер није затворио рупе у нашим спољним зидовима. Нашем тиму је била потребна вакцина против беснила за Рамазански бајрам због уједа пса. Нажалост, њихова здравствена одељења у Аит Уриру и Маракешу су била затворена. Захтевамо 100.000 евра за реконструкцију и лично извињење од њиховог шефа полиције у Аит Уриру и каида у Аит Фаски, који никада не разговарају са нама директно већ комуницирају са нама само преко страних страна. Због полицијског насиља над нашим гостима, захтевамо 100 запослених које ми изаберемо из Аит Фаске и Аит Уира на 100 година да раде на нашим уметничким пројектима.
Лета 1942. године, мисија Међународног црвеног крста (МЦК) коју је предводио др Вис-Денант посетила је логоре Будниб, Бу Арфа и Берген. Данас се нико у овим удаљеним селима не сећа сунца.
Укупно је у француском протекторату Мароко постојало 14 логора различитих типова, у којима је било смештено 4.000 мушкараца. Трећину су чинили Јевреји различитих националности. Затвореници су били сви мушкарци, осим у Сиди ал Ајачију, где су били жене и деца. Неки логори су били чувани центри за притвор, што је значило прави затвори за политичке противнике Вишијевског режима. Други су били такозвани транзитни логори за избеглице. Трећи су били резервисани за стране раднике. (Или, у случају Јевреја, логор Бу Арфа.) Под Вишијем, Транссахарска железница постала је важан симбол сарадње са Трећим рајхом. Стога је постојала велика потражња за радном снагом. Они који више нису могли да раде често су умирали.
Хиљаде шпанских републиканаца су били приморани да оду у радне логоре са страним радницима, задужени за изградњу и одржавање железничких пруга. Темпо рада након бекства од Франкове репресије био је бруталан и нехуман. Шпански радници су претворени у праве осуђенике. Јевреји депортовани из Централне Европе и француски комунисти су такође били послати тамо. Свакодневни живот је био ужасан. Многи су умрли од злостављања, мучења, болести, глади или жеђи, убода шкорпија или уједа змија.
Логор Берген (Аин Бени Матар) водило је Одељење за индустријску производњу. Био је резервисан искључиво за Јевреје (155 у јулу 1942. и затим 400 почетком 1943. године, према извештају CRI). „Али ова духовна утеха није умањила чињеницу да је логор Берген био међу најгорима“, рекла је Џамаа Баида. Црвени крст је замољен да га затвори, али Јевреји који су живели у Бергену, посебно они из Централне Европе, претходно су побегли у Француску. Добровољци Легије странаца, демобилисани након пораза 1940. године, тада су интернирани „из административних разлога“. То је био случај са Саулом Албертом, турским држављанином који је дошао у Француску 1922. године. Био је затворен у Бергену до пуштања на слободу у марту 1943. У свом дневнику пише:
„10. фебруар (1941): Цео дан ломио камење. 2. март...: Предат петој групи немачких Јевреја. Ово ми се уопште не свиђа. Посао није исти; морали смо да правимо баласт... 6. април: Више не можемо да издржимо овај живот. Имам температуру, зубобољу... 22. септембар: Рош Хашана: Нико није хтео да ради... 1. октобар: Нисам јео...“
Стражари, од којих су многи били Немци, понашали су се тирански, непријатељски и злонамерно. „Требало је да се придруже озлоглашеним нацистичким СС јединицама.“ Неки затвореници су успели да побегну, стигну до Казабланке и удруже се.
У Буднибу, малом граду са 10.000 становника, садашње војне касарне су последњи преостали остаци француског војног логора. Старији становници чувају фрагменте сећања: „Могу вам са сигурношћу рећи две ствари. Прва је да је крило Будниба углавном било заузето Јеврејима. Друга је да је већина логораша града тамо похађала основну школу“ (часопис Tel Quel бр. 274, 19/25. мај 2007).
Морис Ру, комунистички новинар, био је тамо интерниран. Рекао нам је да су „од 40 затвореника три четвртине били комунисти, социјалисти и голисти, пре него што је стигло 40 Јевреја на неколико месеци“.
Након америчког искрцавања 8. новембра 1942. године, Мароко се придружио савезницима. У јануару 1943. године, савезници су се састали на конференцији у Казабланки. Потписан је стратешки и војни споразум. Убрзо након тога, инвазијом на Сицилију (операција Хаски, јул 1943), почео је крај немачке окупације Европе.
Изградња у Бу Арфи није прекинута, а услови се нису значајно побољшали. Били су боље плаћени када су италијански и немачки затвореници заменили комунисте и Јевреје. Међутим, изградња Транссахарског аутопута остала је свакодневни пакао. Пројекат, који је сматран злоупотребом ресурса, Француска није напустила све до 1949. године.
Иначе, логори су на брзину расформирани између краја 1942. и почетка 1943. године.
Документарац Била Крена и Карин Дејвисон, емитован на Arte, ent
Први споменик холокауста у Северној Африци
Изјава против прогоњених мањина широм света. Изградња првог споменика Холокаусту у Северној Африци има за циљ да послужи као извор информација о Холокаусту за школе и ширу јавност.
Када сваки блок говори више од хиљаду речи. 17.07. јула почела је изградња првог споменика Холокаусту у Северној Африци. Подижемо стеле како бисмо посетиоцима у лавиринту сивих блокова пренели осећај беспомоћности и смртног страха који су људи доживљавали у концентрационим логорима. Желимо да створимо место у Северној Африци које доноси сећање у дигитално доба. Гледаоци могу пратити напредак изградње путем преноса уживо и утицати на број радника и блокова изграђених својим донацијама. Што више људи гледа и донира, то ће споменик Холокаусту постати већи.
Планирано је да Споменик холокауста у Маракешу буде највећи на свету. Пет пута већи од Споменика холокауста у Берлину, на крају ће се састојати од преко 10.000 камених стела које окружују информативни центар који едукује посетиоце о холокаусту.
Оливер Бјенковски, оснивач Фондације PixelHELPER, претражио је базу података Јад Вашема за своје презиме и пронашао неколико уноса. Затим је тражио најближи споменик холокаусту у Африци и пронашао само један у Јужној Африци. Пошто је то практично свет далеко од Марока, одлучио је да изгради споменик холокаусту на имању PixelHELPER-а. Суседне парцеле су све празне, тако да има довољно простора за изградњу најмање 10.000 стела.
